ж. ранковић: скица
када све прође остају само слике
делови изгубљеног времена
стоје у празнини као споменици
у светлости
те секунде ти дуги минути
као бледи мртваци мирују у
простору којим више нећемо проћи
никада јер
када све прође
остаје ништа
песак у очима и мало горчине
као пораз бесмисао сребрна медаља
када све прође
остаје негде записана скица
нашег јадног живота
краћег од мајмуновог палца
али довољно дугог
да боли тај делић времена ампутиран
одсечен без анестезије
зарђалим тупим ножем
на путу кроз
недођију
када све прође
остају лудаци и пророци
који верују да тело и душа нису исто
