Рођен је у хорскопском знаку шкорпије 13. октобра 1940. године у Београду. Треће дете од деветоро, оца Вуколаја и мајке Даринке. Пресељeњем породице 1946. године у улицу Доктора Михајла Илића број 80. прве српске престонице постаје крагујевчанин. Отац му је био грађевинар и предузимач, али се највише бавио фолдерајом (фарбањем дрвета), собним фарбањем, молерајем, мајстор многих заната. Основну шкплу завршава у Крагујевцу. Средњу уметничку школу завршава 1962. године у Новом Саду. Уписује Ликовну академију у Београду и завршава 1967. године код професора, Љубице Цуце Сокић. Запошљава се као професор ликовне културе у Првој техничкој школи. Постаје 1965. године члан УЛУС-а.
До постипломских студија у Паризу стиже као добитник стипендије Француске владе. 1973. године уписује постдипломске студије у класи професора Мишела Санжијеа, Пикасовог ученика.
“ Био је конкурс 1973. године у дневном листу Политика. Ја сам конкурисао и у жестокој конкуренцији Французи су мене изабрали. Био сам једини стипендиста Француске владе из Југославије. Одем у Париз, понесем десетак радова и у разговору са секретарицом Универзитета лепих уметности, нађем се на великој муци. Секретарица Универзитета (Beaux Arts) је тражила да се одмах изјасним и изаберем ментора. Ја сам рекао да ми она предложи, јер нисам могао да бирам, не познајем професоре! Секретарица је погледала моје радове и предложила ми професора Мишела Санжијеа. Рекла ми је да код њега долазе искључиво Француски студенти, а ретко студенти из других земаља Европе. Он је принципијелан и неће да прима сваког кандидата. Професор ме прими и када је погледао моје слике срдачно и оберучке ме прихватио. Одмах је почела моја Француска сликарска прича“ – присећа се седамдесетих Влада Суботић.
Студије му иду од руке, завршава све испите у року од две године и 1975. године стиче диплому Магистра лепих уметности. Град светлости и сликара Влада није желео да напусти и остаје да ради у атељу професора Мишела следећих двадесетак година, са прекидима.
„Професор ми је правио скице, а ја сам правио велике слике. Живео сам мало код њега у атељеу или код мог брата Слобе. Слоба се исели у Америку а ја останем у његовом стану. За то време излагао сам по земљама Европе, највише у Швајцарској и Југославији, и то у Београду. За време боравка у Паризу сваке године враћао сам се породици у Крагујевац – присећа се Влада.
Крагујевац, Београд, Париз
„Животним опредељењем сам везан за три града, које стално сликам: Крагујевац, Београд, Париз и асоцијације. Ја сам душом у Крагујевцу, јер сам у њему провео детињство, младост и одрастао сам као Крагујевчанин. Углавном сликам екстеријере, али никада без људи и посебно жена.
Мој сликарски циклус повезује ова три града, везан сам невидљивим нитима за њих и стални их сликам, са свим елементима сликарског изражаја. Љубитељ сам жена и, шта ту могу, више волим жене него себе! Али „жене мало мање воле мене” – кроз осмех сабира Влада лепа искуства са лепшим полом.
“ Од културних посленика у Шумадији издвајам Слободана Бетулића, великог музичара, песника, организатора народних и хуманитарних манифестација и заљубњеника у српску етнографију. За њега сам направио преседан и изложио сам десетак слика у његовој друмској кафини „Гружанским двори”, у Кикојевцу“. На тај начин Влада Суботић и речју и делом подржава људе које цени.
Измислио је и један сликарски правац, под називом „Поетикоарсизам”….
„Повезо сам лирику и арт, мада сам имао фазе као и Пикасо, ружичасту и плаву фазу, са сродним мотивима. Држи ме неки период до две године, али свака слика је сестра претходне слике.“
Сликарски опус
Добитник је више награда и признања. Излагао је скоро седамдесет пута самастално и исто толико на великим групним изложбама. Тврди да није уображен и да воли свуда да излаже, много је излагао и датуми су му проблем. Од награда издваја:
Прву награду за сликарство 1974. године на годишњој изложби Л.У.К. -а у Крагујевцу,
Прва награда за портрет супруге Нине у Тузли,
Прва награда у Херцег Новом, за слику Плато Париза,
Награде у Перуђи, Ћенови, у Женеви у Галерији Милер, у Амстердаму……
Сликар хуманиста
Од 1985. године је члан УНЕСК-а са којим је имао десетак хуманитарних изложби. Последњу изложбу овог типа имао је 2011. године у Скупштини Града Београда, посвећену незбринутој деци и деци ометеној у развоју.
Ликовна сцена Крагујевца и Србије
Био је чан сликарских удружења у Крагујевцу ЛУК-а, Свети Лука. Неубичајено за академске сликаре увек присутан на изложбама млађих колега и самоуких сликара али и фотографа.
Увек помажем млађе колеге, ако траже сугестије, или стручне критике, никада нисам некога одбио. Удружењу Свети Лука помогао сам на захтев фотографа и сликара Душана Потпуна у борби против лобија у културним институцијама.
Ликовна сцена Србије је „добра” како може да буде лоша због „грозне” финансијске ситуације! Крагујевац ништа не даје својим уметнцима. Ниједан атеље не знам да је добио неки сликар. Ја сам у Крагујевцу хтео да направим мултимедијални студио, али челници града нису имали разумевања за моје планове. Није ми право, јер сам нашао спонозоре и извођаче радова да направе једну фину зграду у којој би сместио свој атеље и студио. Разочаран нерузумевањем одлазим поново 2010. године у Београд. После моје хуманитарне изложбе са УНЕСКО-м пре четири године позвали су ме на разговор градоначелник Београда Драган Ђилас и Милан Кркобабић. Питали су ме, шта они могу мени да дају, јер сам то заслужио својим хуманитарним деловањем у Југославији и Србији. Ја сам скромно рекао да ми треба само атеље. Понудили су ми да бирам двадесетак локација и ја сам изабрао један мали атеље на Звездари.
Париз – Крагујевац
У Паризу сам имао један мој мали атеље у улици „Републик”, где и данас могу да сликам. Французи ми нису дали атеље, јер је у то време у Паризу било много великих сликара из Југославије: Љубо Поповић, Дадо Ђурић, Љубица Мркаљ. У Крагујевцу сам сликао већином у Дому омладине и по изнајмљеним собама, код Микија стаклоресца у Светозара Марковића! Крагујевац је, истини за вољу, индустријски град и нема потребе за неком фином уметношћу! Из моје генерације било је ту много сликара које је Град Крагујевац искористио и они су остали мали, јер се нису отиснули у свет. Једино Миливоје Тасић Маке је успео као сликар, приказавши реално грађевине града.
Морам споменути нека имена уметника са којима сам се дружио, који су долазили у Дом омладине, које је окупио управник дома МиркоЂоковић: режисера Тори Јанковић, професорка Цуца Сокић, Зоран Петровића, Зорана Павловић, групе „Смак“ …
Једино што волим из младости и што је остало из Дома омладине у мени је „рокенрол”. Идем на концерте, добар сам пријатељ са Здравком Чолићем – са младалачким жаром прича Владан Суботић.
Познате светске личности
Од мене су многи куповали слике, издвајам доктора Петровића из Параћина који је од мене купио преко седамдесет слика и галеристу Тому Маринковића из Београда. Од славних светских имена могу да се похвалим: Председник Француске, Митеран, фудбалери Мишел Платини и Јохан Кројф, глумица Ђина Лолобриђида, певачица Далида…. Са колегом Кокотовићем сликао сам потрет Белмонда, самостално сликао портрет Алена Делеона , Далиде….
Познанством са балетаном Милорадом Мишковићем у Паризу, који је имао своју балетску школу, спојио је све што воли у животу. Двадесетак лепотица које је Милорад подучавао постале су његове музе и донеле му динамику, слободу и љупкост покрета са сцене.
“ Док су вежбале ја сам их цртао и сликао. Највише ми је сликарском оку и срцу пријала Шпањалка Саманта Пакита. Моја жена у Крагујевцу је чула је за тај мој „сликарски правац” па сам морао да прекинем динамичну фазу балерина!
Све што сам желео да насликам насликао сам. Познате личности ме никада нису одбиле, једино могу да као уметник да жалим због њихове уздржаности, ретко су се свлачили у атељеу. Када сам их сликао молили су ме да на платну нацртам неку другу главу. Насликао сам око педестак актова .
У Шумадији су најлепше жене. Све лепе успомене вежу ме за њих. Жене ме враћају у Крагујевац.“ – искрен је Влада
„Највеће уље на платну (4 x 6,5) , под називом „Плато Париза” насликао сам у Херцег Новом – детаљније објашњава Суботић.
Бити славан, значи бити на мети. Владану Суботићу два пута су пљачкаши обијали стан у Београду. Стан испражњен до ситнице, као у филму. Лопови су однели сав намештај, белу технику, али и све слике, штафелај, књиге и све фотографије. Много касније је сазнао одакле ветар дува. Извршилац повратник са ратишта, наручилац из Италије.
„Слике су продавали колекционарима и Приватним галеријама по Италији и Немачкој. Десетак је пронашао Интерпол и вратио ми, али моје слике су нестајале и са изложби из познатих Галерија. У Швајцарској Галерији „Милер“ од тридесет слика остало ми је само пет ! У Женеви 1995. године обијачи су упали у златару и украли моју слику оставивши злато – тврди Влада Суботић!
Можда му припада и Гинсов рекорд по броју отуђених слика, али Влада истиче несебичну братску љубав и финансијску помоћ свог млађег брата Павла.
Паја га је финансијски помагао од почетка студија па и дан данас.
„Такву помоћ имао је у сликарском свету само Ван Гог од свог брата Теа – каже Влада.
„Признајем, цео живот ми је помагао живим парама и љубављу према мојој уметности. Не верејум да бих могао да достигнем светске стандарде у образовању и уметности без њега. Иако је био далеко, знао је какав је стандард овде у Југославији. Помагао ме је увек, за време студија и после, иако сам радио. Ево и данас, у зениту нашег животног века, жели да ја напредујем у уметности и лагодније живим. Купио ми је код Кинеза нов штафелај. Та приврженост није се свиђала ни нашим родитељима. Отац га је саветовао да ми не шаље паре.
Никада нисам сликао снег! На мојим сликама је наглашен колорит, позитиван живот у наговештају раног пролећа. За све треба повод. Скица је повод, завршена слика нешто десето – описује свој стил рада Влада Суботић, творац поетског реализма, сликарског правца из Шумадије!
Његов брат Павле који је присуствао разговорима описује га сликовито и романтично:
„Заљубио се чим је из пелена изашао. Од малена е волео качамак и био одличан ђак. Учио је свирање хармонике код Милентија из Баточине, али када је дошао до Жикиног кола рекао је „јебеш сељачку музику” и определио се за сликарство. Волео је спорт, био бек у фудбалу, окушао се у боксу. Хтео је да се убије због његове прве љубави из Панчева, Наде Ибрајтер, балерине из Мажестика”.
Ђорђе Кадијевић, историчар уметности о животу и раду Владана Суботића каже:
„Једини је Србин који је излагао у Папиној галерији у Риму. Почетком осамдесетих уметничко стваралаштво Владана Суботића сврстано је у Културно историјску баштину Југославије. Творац је новог правца у сликарству –ПОЕТИКОАРСИЗМА, који наглашава поетски садржај слике и њихово универзално значење. То је синтеза нежних поетских осећања у литератури, архитектури, која су пренета на платно са свим елементима сликарског израза.“
Током бомбардовања 1999. године учествовао је у бројним хуманитарним акцијама за прикупљање помоћи разореној земљи, направивши хуманитарни и културни мост између Италије и Србије”.
Професор Мишел Санжије (Mišel Sanžije), Пикасов ученик (1975):
„Суботић својом инвентивновшћу и младалачким жаром непрестано тежи за новим тенденцијама у уметности. Суботић у нашу средину уноси један нов сликарски третман, једно фино и нежно осећање, сентиментално и лирично”.
Планови
Планирам да са својим братом Пајом одем за Америку, да видим како та Америка изгледа. Посетићу сина Филипа који живи у Чикагу и направићу најмање две изложбу код њих у Лос Анђелесу и Чикагу. Без обзира колико година имам увек имам план, „да радим и да будем са неком лепом младом женом , од тридесетак година да бих могао да је сликам и да буде моје муза за сликарство.
Такође планирам у Србији сликарску школу за омладину Шумадије са господином Бетулићем у Гружанским дворима од петнаестак дана преко лета.
САМОСТАЛНЕ ИЗЛОЖБЕ: Kрагујевац – 1968, Kраљево – 1970, Tорино, Gалерија „La Rocca”, Pанчево, Врњачка бања, Баточина 1971, Tрст, Галерија “Cirro Russo”, Kрагујевац, Врњачка Бања – 1972. Крагујевац, Смедеревска Паланка – 1973. Kрагујевац, Чачак, Топола – 1974. Kрагујевац, – 1975. Pариз, „Galerija Aeroport De Paris” -1975. Нови Сад – 1976. Женева Галерија „Miller“ -1977. Kрагујевац, Горњи Милановац – 1978. Београд, „Коларчев Народни Универзитет”,Горњи Милановац, – 1979. Oривијето, “Palazzo dei Papi” ; Oривијето, “Azienda turismo”, Горњи Милановац-1980. Београд, Салон хотела Југославија, Панчево, – 1981. Рим, “Palazzo Comunale”, Tерни, “Azienda turismo”, Санђемини, “Galleria d’Arte moderna” – 1982. Франкфурт, Галерија ”LHB” Handels Bank – 1983. “Abitazione studio”, Перуђа, “Palazzo Comunale”, Нови Београд, Крагујевац, Tрстеник – 1984. Париз, Галерија “Muftar” Брисел, Галерија “Manfried”, Крагујевац, Врњачка бања – 1985. Kрагујевац, Херцег Нови, “Plaza” – 1985. Горњи Милановац – 1986. Крагујевац две изложбе -1987. Земун – 1989. Београд, “Видиковац” – 1990. Чачак – 1994. Kопаоник “Grand” – 1995.и 1999. године. Савона „Galleria d’Arte Moderna”, Kрагујевац – 2000. Београд Галерија TАЊУГ-овог међународног Прес центра, Галерија “Вукша” – 2003. Савона, „Galleria d’Arte Moderna” – 2004. Земун – 2005. Крагујевац, салон хотела „Стари Град” – 2006. Рисањ, хотел “Teuta”. Будва – 2007. Врњачка бања “Mеркур” – 2008. Београд, Галерија ТАЊУГ-а, Хуманитарна Божићна аукција слика у скупштини Града 2011. године.
Награде
Прва награда 1973. године за портрет „Нина”, откупна награда 1974. године за слику „Венерин лет”, Галерије „Фиап” , Диплома награђених студената Француске владе 1975. године, Годишња награда Галерије „Милер” 1976. године, Награда СКЦ.а Краљево 1977. године, награда града Санђемини, награда ЛУК-а за сликарство, Диплома Културно просветне заједнице Крагујевац за унапрешење културне делатности 1978. године, Плакета Градова уже Србије за унапређење сликарства 1979. године, Откупна награда „Папине Галерије”из Оривијетиа, Награда Министарства Културе СФРЈ, Годишња награда СКЦ-а Нови Сад, Награда Заједнице Културе Јагодина 1980. године, Откупна награда Народног Музеја Топола 1981. године, Годишња награда Савремене Галерије Зрењенин 1982. године, Награда Града Београда 1983. године, Откупна награда „Abitizione studija” Рим 1985. године, Откупна награда за слику „Плато Париза” Културног центра Херцег Нови….
Станује у Београду у улици Мирослава Крлеже број 8. Атеље му је, од 2011. године, у Станислава Сремчевића број 5. на Звездари.
