Василије Васа Доловачки рођен је у зодијачком знаку бика 22. априла 1960. године у Баваништу, општина Ковин. Дипломирао је на факултету Ликовних Уметности у Београду 1984. године у Класи професора Зорана Петровића, а 1989. године дипломирао на постдипломским студијама на Академији у Београду у класи професорке Мирјане Михач. Постаје члан УЛУС-а 1992. године. Редован је професор на Академији класичног сликарства, Универзитета ЕДУКОНОС у Сремској Каменици где предаје класично сликарство.
Излагао је преко 50 самосталних изложби у земљи и иностранству. Живи и ради у Баваништу. Добитник је многих признања и награда од којих издвајамо
1982 -Награда Љубице Сокић за слике малог формата и Прва награда Јужнобанатског ликовног салона
1983 – Награда за најбољег студента године и Награда „Петар Лубарда” за цртеж животиње.
1984 – Награда „Петар Лубарда” за цртеж животиње и Прва награда „Никола Граовац” за сликарство на изложби студената завршне године академије.
2015 – Трећа награда бијенала „Милена Павловић Барили” у Пожаревцу.
Протеклог викенда Василије Доловачки се први пут самостално преставо крагујевачкој публици у малом, камерном простору Галеријије „АРТ”. Искористили смо прилику и поставили му неколко питања.
Кругови?
-Не размишљам попсебно о круговима, лоптама, кружним сликама, кликерима…Неки пут убацујем те ствари везане за бисере који се просипају из неког прозора, или крију иза неке фигуре. Држећи да је свака особа бисер, једна непононовљива јединка која после сваког расипања носи драгоценост у себи.
Златна боја?
-Волим топлу гаму слике. Углавном сам сликар топле гаме! Волим део поподнева, део дана када сунце залази. Лети то је после пет сати када сунце добија златасти преливи има сву своју поноћу и снагу. У зениту дана светлост карактерише метализирано сребрнаста боја, која кипи својом снагом и својом лепотом. Ја волим део дана када су сенке дуге, а сунце пробија кроз прозоре и ентријер користим као сценографију неког догађања, као и постављање фигура.
Бицикли?
-Често користим бицикл као мотив и детаљ на сликама јер он неком својом арабеском просто даје неку атмосферу слици. Фина игра тих шипкица, арабеска линија које ме провоцирају у градњи слике која садржи супротности: светлости и таме, топлог и хладног, супротности догађања и мирних површина. Ако је слика препуна ритма и титраја постоји потреба посматрача за мирним површинама која смирује ту причу.
Када у атељеу на слици стављам неку флеку мислим да сам направио неки посебно агресиван гест, сликарски снажан везан за сликарску боју. Ја волим да употребим на слици безобразно јаку боју, која звони мимо свих других. Мећутим, на изложбама у поређењу са радовима мојих колега који су неупоредиво агресивнији и снажнији, схватам да је то мени само тако изгледало и да има своју меру. Без обзира што сам ја хтео да пројектујем своје биће кроз тај мој потез ипак имам своју меру, све је утишано. Дакле, пројектујемо своје биће кроз сваки свој гест уз интервенцију коју наносимо. Наша унутрашња одлука да је да тако завршимо или мењамо даље.
Динамика зависи од?
-Званично немам наративно сликарство које сада експлицитно прича неку причу. Волим „ТЕ” фигуре које одабирам . Одабирам просторе, градове, капије, занимљиве просторе које ме најпре ликовно провоцирају и просто уграђујем фигуре. Фигуре које убацујем такође одреагују на мене, на моје биће. Ја их помало мењам , можда тражећи унатрашњу сету тих фигура у тим просторима. Оне носе своју унутаршњу причу. Често посматрачи се поистовећују са сликама, тражећи своју унутрашњу причу везану за ту слику, коју неможе да каже, али осећа.
Великани Националне Уметности на вашем факултету?
-У оквиру Историје Уметности на Факултету имам део о Националној историји Уметности. Обилазимо музеје и Галерије у Новом Саду које имају слике Павла Бељанског. Пошто класично сликарство захтева познавање основа сликања, студентима указујем на репере водећих сликара овог простора: Пају Јовановића и Уроша Предића.
Зашто нема Ђуре Јакшића?
-Помињемо Ћуру Јакшића јер је нацији оставио неколико озбиљних слика које је направио. Мислим пре свега на „Ноћну стражу” и портретне „Девојка у плавом”, „Цар Душан” које је вукао из традиције Француског импресизма, али и из Рембрантових времена. Пре свега мислим на сликање круна и украса који имају свој одблесак.
Изложба је продајна, цене слика?
-Висина надокнаде за уметнича дела одређује низ људи: од галериста, сликара до купца. Данас у свету имамо феномен, прање новца откупом слика. То су направили због пореских олакшица, али стално одржавају билдовану материјалну вредност и тиме и тај начин материјалног вредновања!
Атеље уметника ни далеко, ни близу Београда, налази се у улици Банатска број 104. у Баваништу.
DRAGAN JOVANOVIĆ DANILOV
DUH FINESE I SABRANE DOBROTE
Sa Vasilijem Vasom Dolovačkim u srpsko slikarstvo ulazi supstancijalna lepota intimizma. Dolovački je suzdržan i diskretan slikar, koji posvećeno obrađuje vlastiti vrt, negujući intimističko i diskretno erotizovano slikarstvo ozareno evolucijskom toplinom. Tako se na Vasinoj intimističkoj slici umekšanog zvuka i prefinjene valerske modulacije produžava intimnost unutarnjeg bića. Iz slike kao prostora bića odvijaju se „krugovi bez kraja“. Ovde se sa kontemplativnom nežnošću i introspektivnim sugestijama plovi kroz prostore vlastite povesti, tragajući za vizuelnim i duševnim uporištima u proteklom vremenu. Ovaj umetnik nas sa nezatomnjenom blagošću vodi na prustovsko traganje za izgubljenim vremenom.
Mističnost Vasine slike na kojoj je sve podređeno osvetljenju i kolorističkoj osećajnosti leži u tajanstvenoj dijalektici odnosa njegove tanane duševnosti i prefinjene, medonosne slikarske materije. Ta materija isijava, treperi i živi svojim životom. Predmeti isijavaju mekanom svetlošću najintimnije duševnosti. Topla i sočna paleta, meka, eterična osvetljenja, tonska slivenost, drhtave senke, pigment koji pulsira – eto osnovnih postulata Vasinog slikarstva. Iz slike u sliku on kontinuira, kultiviše i organski razvija najlepše vrline svog kolorizma po kome je prepoznatljiv i nedostižan u korpusu savremenog srpskog figurativnog slikarstva.
Samo oni najinteligentniji i najpošteniji umetnici odabiraju motiv po meri svoje osetljivosti, darovitosti i napose, po meri sebe, svog ambijenta i osećanja prostora i vremena. Vasin slikarski svet nastao je iz poštenja prema unutrašnjoj nužnosti koja je njegove slike i porodila. Vasa Dolovački je možda poslednji verodostojni romantičar našeg savremenog slikarstva. U zanatskom smislu Vasa Dolovački primenjuje etapni postupak u gradnji slike: toplo ili hladno podslikavanje, lazure, prosvetljavanje tonskih prelaza, igru osvetljenog i zasenjenog. Ima nečeg draguljarskog u njegovoj slikarskoj tehnici. Budući da je prefinjeni lirski sklop, Dolovački ima izuzetno budan nerv za lepotu i plemenitost slikarske materije. Duh finese i jedne sabrane dobrote, kod njega sve odlučuju. Atmosfera ambijenta sugeriše se različitim kolorističkim frekvencijama vibracija, baršunastom mekoćom senki, tonskom toplinom i lepotom osvetljenja. Samim vrhom četkice Vasa sitno punktuira i akcentuira površinu iskričavim potezima i zlatastim svetlinama, koje imaju u sebi i nečeg vizuelno muzičkog. Služeći se metodom poetiziranog realizma, on na svojim platnima baršunaste prefinjenosti fiksira transparentnost vazduha i blago iskrenje zlatnožutog, difuznog svetla, nikada ne padajući u sitničavost i dekoraciju. Kod ovog umetnika, plava i boja starog zlata su boje ovekovečenja, temporalnosti trajanja. A na pojedinim mrtvim prirodama srećemo interesantan fenomen – da monohromija sazrela do fermentacije drži kolorizam. Njegovi zeleni oksidi, zažareni rubini vina u svetlucavim staklenkama, zgusnuti kadmijumi, boja pečene cigle, bogata posredujuća sivila, pečeni oker, topla oranž, ugašeno zlato, boja sedefa, koloristički živ i bogat belokosni inkarnat, maslinasta, srebrna (koja seća na davna ogledala) ćilibar grozdova i živi akcenti kraplak crvene – sve je to izbrušeno i čisto kao dragulj. A prigušena hromatika mekih, pastelnih (ali ne i uglađenih) tonova sa tek ponekim življim kolorističkim pigmentom, doprinosi jednom poosobljenom lirskom štimungu. Fini koloristički rafinmani i nežni hromatski spojevi što bude toplinu i čulnost koja upućuje na razgolićenost i pozlaćenost sna, čine od Vasinih slika male, slikarske fuge koje nas ozaruju slikarskom materijom medonosne lepote i svetlošću koja zrači u pravcu našeg srca i koju zato prepoznajemo kao svoju.
Vasa Dolovački je slikar koji sliku misli, oseća i živi. Vremenom, on je stvorio jedan lični, plemeniti stil, pokazavši zavidnu veštinu u postizanju „trompe-l’oeil“ efekta. To su mirne i uravnotežene kompozicije gde se slika gradi strpljivom orkestracijom svetlih i osenčenih površina. Umetnik naročitu pažnju posvećuje teksturi površine i tehničkoj uglađenosti, te prefinjenim valerskim sazvučjima. To je slikarstvo zaobljenih, umekšanih, milujućih formi, koje budi osećanje lepote i izaziva prijatnost u našoj osećajnosti. U jednom dekoncentrisanom vremenu u kojem, rečeno jezikom poezije Viljema Batlera Jejtsa: „Stvari se ruše, centar ne drži više, anarhija je provalila svetom“, Vasilije Vasa Dolovački zalaže se za ideale strogog reda, promišljenosti i toplog lirizma. On je slikar koji afirmiše svet i koji tom svetu kaže da. Njegovo slikarstvo najviše donosi tamo gde se ovom umetniku posrećilo da svojim slikarskim pismom pronikne u solarnost smisla i onirički život intimnosti. Tamo gde je uspeo da dospe do čiste lirske sublimacije. I upravo tu u tom prostoru, slike Dolovačkog poprimaju obol metafizičkog i simboličkog značenja, postajući autentično i verodostojno svedočanstvo o traženju lepote, tišine i spiritualnosti u buci i besu savremenog sveta.
