Милован Павловић Мипа о рођен је 1952. године у хороскопском знаку шкорпије, у селу Секурич, општина Рековац. Познат је као сликар, примењени уметник, организатор културних манифестација, ликовних и хуманитарних изложби и почасни протомајстор „Етно парка” Илина вода.
Основну школу завршио је у Секуричу и уписао Прву крагујевачку гимназију коју је напустио у трећем разреду. Био је добар ђак али економска ситуација његових родитеља није била таква да би могао да продужи школовање.
Да би породица могла да преживи почео је да ради и на тај начин помаже својима. То га је пратило читав живот или, како он каже, „паре су ме целог века стављале на муке”.
У жељи да се осамостали прелази у Београд и ради у „Трудбенику”, „Казимиру Вељковићу”, „Велматрансу”, као грађевински радник.
Био је вредан и непрестано је учио и стицао нове вештине и знања. Стекао је многе дипломе и научио послове : тесара, возача, зидара, армирача, вариоца, столара, руковаца грађевинских машина. Сакупио је вештине свих могућих заната за 26. година радног стажа у грађевинској струци. Ове вештине и знања касније је значајно користио у свом уметничком раду.
Имао је тринаест година када је грађена чесма у његовом родном селу Секурич. Ту упознаје Јанка Брашића, родоначелника српске наиве. Касније се то дружење претворило у пријатељство а временом и у уметничку сарадњу. Искусни сликар и и један од оснивача српског наивног сликарства Јанко Брашић препознаје у Мипи таленат и жељу за стварањем и пружа му несебичну подршку.
„Цео живот Јанко је тврдио да сам његов ученик, а ја нисам то никада био! Никад ми није одржао ниједан час, али је много волео моју уметност. Увек је одбацивао сваки рад који није био наива, уз образложење „то није сликарство”. У мојој уметности ништа није по обрасцу било ког уметничког правца. Уметничко дело које радим зависи од инспирације и датих околности за уметничко дело“ – каже Милован о познанству са Брашићем.
Са осамнаест година упознаје учитеља Бративоја Марковића и, заједно са њим, 1967. године организује први сабор „Прођох Левач прођох Шумадију”, са седиштем у Белушићу. Манифестација је отворена заједничком изложбом Јанка Брашића и Милована Павловића. Мипе. Брашић је излагао своје слике а Милован цртеже и уља на платну домаћих животиња. Политичари им одмах „краду” идеју и пребацују манифестацију прво у манастир Каленић а онда су је „растурили по салима”.
Преласком седамдесетих година у Београд обилази галерије главног града и упознаје многе великане југословенског сликарства. Излаже са Јованом Пушкаром у Љубљани и Загребу а у Сарајеву, у Дому војске, самостално излаже уља на платну. Изложбу му је отворио Ратко Омазовић, асистент режије филма „Сутјеска“. Следе три самосталне изложбе у Београду: у галерији Дома Војске, и галеријама касарни „Васа Чарапић“ и „Војвода Путник“.
Ужелео се своје Шумадије па купује плац у Крагујевцу и прави своју породичну кућу, уметнички атеље и радионицу у Илиној води. Кућу гради сам својим рукама, без ичије помоћи. Није му ни била потребна јер зна све занате. Добронамерно је одбијао познанике и пријатеље који су му нудили помоћ уз образложење да „воли да је све његових руку дело”.
У Крагујевцу се придружује сликарској радионици и атељеу „Застава”, где је активан на многим пољима. Учествује у Ликовним колонијама, хуманитарним изложбама и сам их организује.
Група уметника незадовољних својим сликарским статусом у граду и радом институција културе оснива Самостално удружење уметника „Свети Лука”.
“ Било је очигледно лобирање уметника по културним институцијама. У то време давана је предност уметницима са стране, из других средина, Крагујевчани нису имали где да излажу у свом граду. Био сам председник удружења „Свети Лука“ у два мандата. За то време је учињен велики помак и транспарентост у раду занемарених уметника града Крагујевца. Организовао сам преко четрдесет изложби члановима удружења, али и уметницима из целе Србије“ – сећа се Мипа тих времена.
У том периоду интезивно се дружи и сарађује са академским сликарима Бранивојем Јаковљевићем и Јеленом Патрногић. Са њима организује концепт излагања под називом „Три приче”.
„То је моја најозбиљнија изложба. Експресијом сам причао своју причу. Бане је излагао реализам, а Беба иконе. „Три приче” доносе ми прве праве, озбиљне критике. Излагали смо широм Србије. Бане је прекинуо причу из чистог замора, недостатке енергије и новца.“ – прича Милован.
Изненађује све еротском изложбом „Црвени бан” посвећеној плодности, 2002. године у Студентском културном центру.
Своју љубав према природи и екологији озбиљно потврђује необичном поставком „Рам за моју слику” јануара 2004. године, где је себе промовисао и као песника. Уз учествовање женске певачке групе из Груже, изложио је слике у старим рамовима, оквирима прозора, на камену који извадио из Левачких потока, украсио тиквама, обрамицама и кудељама, створивши илузију етно шумадијског амбијента.
Посао на посао, љубав на љубав. Своју љубав према српској традицији и етно стваралаштву уткао је у Удружење грађана „Еко парк”. Сарадња са Слађаном Ракићем мења слику запуштеног „Милошевог парка” у Илиној води. Прво су избацили тоне ђубрета, па се кренули у борбу са админстрацијом за правни статус. Тако је покренута једна нова, лепа прича у овом делу Крагујевца.
„Вратили смо парк грађанима Крагујевца уз помоћ активиста „Еко парка“ и уметника Крагујевца. Прво смо, на Ускрс 2003. године, поставили скулптуру „Васкрс” а затим још десетак скулптура. Добио сам од удружења „Еко парк“ почасну титулу „протомајстора” и све што се гради у парку прошло је кроз моје руке“ – поносно каже Мипа.
Скулптура од три метра „Васкрс” у облику јајета изграђена је од вишка материјала отковака и краси зелену оазу као и десетак других скулптура израђених у металу и дрвету.
Издвајамо „Птице“, „Капију за младенце” и „ Богињу плодности”, скулптуру урађену у осушеном дрвету.
Било ми је жао да га „одсечемо”, па сам га мало дотерао – као да се правда маестро Мипа – Металу, камену и дрвету смо на овај начин дали душу“.
Исте године, заједно са Бебом Патрногић, израђује мурал „Кузма и Дамјан” на зиду Српског лекарског друштва.
На Ускрс 2005. године, организована је изложба на отвореном под називом „ Крст, Цвет, Вода”. Излаже са пријатељима Мимом Васиљевићем, која излаже аквареле „Цвећа” и Милошем Игњатовићем, који излаже уља на платну „Воде”. Мипа је тада изложио скулптуре „Крстова” од гвожђа.
Његова хуманост је карактеристична, направио је скулптуру „Кап крви” коју је Удружење „Чика Јаза ” поставило у Багремару. Такође, сваком добровољном даваоцу крви, по евиденцији истог удружења, који је дао више од 100. пута крв, поклања уметничко дело. До сада је поклонио преко тридесет уметничких дела.
Парк Илине воде сваке године, више од једне дециеније сваког Ускраса постаје препознатљив по његовим изложбама скулптура. Оригиналност, уметничка вредност и довитљивост коришћења рециклираног материјала и одбачених кућних, индустријских и пољопривредних алата, доноси му признање највећих интелекталаца Србије.
„ Клуб Видосав” украсио је двориште Мипином поставком „Моја прича”, радовима који су настали инспирисани књижевним делима писца Видосава Стевановића.
„Његове приче, посебно „Што птица каже”, биле су иницијативни покретач мога стварања, а подршка господина Видосава омогућила ми је да испричам исту причу на мој начин“- открива тајну Мипа.
Тешко може све да нам исприча, има доста ствари које су остале „заробљене“ у старом рачунару. У разговору смо „открили“ и неке ,“потиснуте“ приче из детињства, које бацају ново светло на личност овог занимљивог ствараоца.
„Мој отац Милосав је хтео да му син буде сељак, домаћин. Прве и једине батине од њега добио сам у четвртом разреду основне школе. Оставио сам овце у забрану и са мојом школом отишао у Параћин на такмичење рецитатора. Освојио сам треће место за рецетовање моје песме. Ево не да ми се. Четири књиге песама откуцао сам у рачунару и ту стоје заробљене због струјног удара. Незапослен сам а до пара се тешко долази. Рачунар се покварио а у њему, опет због тих проклетих пара, моје песме.“ – јада се Милован Павловић.
Од бројних штампаних издања опет нема све, „однели му новинари”. Ипак проналазим његове песме у збиркама поезије радника Завода „Црвена Застава”: „Гласови са размеђа“ и „Ухвати утву златокрилу”.
Излагао је преко сто пута на самосталним изложба, колективне није ни бројао, а о хуманитарним изложбама не жели да прича. Награђиван је преко тридесет пута. Издваја награду из 1990. године Савеза аматера Србије „За висок ниво стваралаштва на десетој смотри ликовног стваралаштва аматера Србије и награде ЛУК-а на годишњим изложбама.
За скулптуру „Аја-ђи” добија трећу награду 2009. године а похвалу за „Петла”, уље на платну, 2010. године.
„Рад се истакао духовитим решењем, рециклирајући и вешто комбинујући металне одбачене елементе, у складну целину” – рекла је у образложењу Ивона Рајичић –Барандовски, председница жирија.
„Мало је уметника који могу да буду господараи свог уметничког израза. Милован Павловић поседује пре свега велику стваралачку енергију, те за њега уметник је пуко представљање неког од устаљених начина школованог сликарства, вајарства, али јесте и то. За Мипу је уметност начин живљења. Он се најчешће опредељује за експресивни израз, израз тренутка и датих могућности што зависи од материјала и не робује много реалности, али се она ипак истином наметне. Путујући по времену и простору са собом на грудима носи завичај као амајлију. Његове старе куће, старци и старице, фењери, сведоче о непролазности тренутка и носе уметника заједно са делима. Од отпадног материјала ствара своје ликове у лепи низ прича: „Сељаци”, „Воланик”, „Само је магарац променљив”, „Војник”… Комбиновањем разних материјала уметник ствара део саме природе. Мипа уметност ствара врло озбиљно! Сваки предмет, слика или скулптура имају свој разлог за постојање и причу било да је хладна, топла или врела. Пролазник и посматрач мора да примети да је време и простор у очима уметника само светло, а тама разлог за појачање светлости” – рекао је Душан Тасић, историчар уметности. 
Мипино „Уметничко ћоше”
Милован Павловић Мипа има атеље у својој кући у улици Бошка Бухе број 26. и своје „Уметничко ћоше” које је сместио 2004. године на брдашцету у Еко парку Илина вода. Пре тога крагујевчани ће сећати Мипиних атељеа у „Центротекстилу“, „Златној ружи“ и Дечанској улици.
Еко парк и оплемљена природа су се удружили и у његовом ћошку, где Милован припрема изложбе. Најновији радови протомајстора су мозаици. Радове је сместио у артефактима српског домаћинстава. На лопару (даска за погачу), наћвама, кудељама, лонцима и ћуповима, али и израђује и оригиналне модернистичке ентеријере и екстеријере.
Преко лета за децу из обданишта одржава и мини школицу. Учење уз игру, сликање гушчијим пером, слагање колажа од гранчица воћа и цвећа, деца такође и уче да пресује лишће. Упознаје их кроз игру са воденем бојама и темпером.
У свом уметничком ћошку снива нова дела и припрема будућу изложбу у Паризу.
