Горан Ракић је рођен је у Крагујевцу 1956. године у зодијачком знаку рибе. Завршио Академију ликовних уметности у Сарајеву 1986. године, у класи професора Миливоја Унковића, одсек сликарство. Постдипломске студије је завршио у Београду 1991. године у класи професора Живојина Туринског. Члан је УЛУС – а од 1987. године. Самостално излагао на 36. изложби, учествовао у преко сто групних изложби у земљи и иностранству. Од тога шест изложби у Париској галерији „DE L’ ANGLE” (Галерија на Углу) у ексклузивном делу Париза „Маре”. У Србији је имао највише изложби у Београду и Крагујевцу.
Као професор „Сликања и цртања” и „Вечерњег акта” предаје другој и четвртој години, на Филолошко – уметничком факултету, Универзитета у Крагујевцу.
Најважније награде и признања:
-Награду за сликарство на „Првој ликовној колонији младих” 1986. године у Ивањици
-Друга награда за сликарство исте године на годишњој изложби „ЛУК-а” у Крагујевцу
-Прва награда за сликарство 1987. године на годишњој изложби „ЛУК-а”
-Диплома и награда за најуспешније остварење у области ликовне уметности 1989.године од Културно просветне заједнице
-Награда за цртеж на Новембарском салону”1996. године у Приштини
-„ITART-III” светска изложба сликарских и графичких минијатура 2001. године диплома финалисте у Пизи, Италија
-Трећа награда на 23. изложби цртежа Београд 2001
-Велика награда 2004.године на 11. изложби цртежа у Културном центру Шабац
-Прва награда за сликарство, на 51. октобарском салону, Народног музеја Шабац
„На Ракићевим огромним платнима све грми, пршти од енергије и бујности широких потеза. Силовити замах и сирову снагу обуздава и тера да се покоре његовој уметничкој вољи. Покрет грандиозних узвитланих плоха основне боје, каналише звониким продорним тоном чисте нијансе”, пише Јелена Давидовић.
„Ракић боју аплицира спонтано, енергично али и нереференцијално, експресија се ствара у сугестивном ређању једне боје поред друге, оне се рађају, намећу једна другој и подразумевају се” – бележи Татјана Милосављевић.
Професор Карол Ман забележио је импресије о посети Крагујевцу и атељеу сликара Горана Ракића:
„Сликари који користе јарке боје често потичу из земаља у којима владају кише и сиво небо. Ракић живи и ради у граду где букти сунце и људске нарави, али боје су прикривене, као да се стиде изразити се.
Његове слике су до последње ситнице састављене од боја, засићене бојама, као да је сликар нека врста тропског бића које плива у океану блиставих и јарких тонова. Кроз Ракићеве слике малтене можете пловити, заронити у плаво и црвено, кретати се непрестано кроз блиставе жуте.
Искрен је према самом себи и према свом сликарству, одбија сваку врсту уступака масовној производњи и јефтиним ефектима. Потребно је време да би се заиста уживало у овим сликама као што би их требало излагати у старим здањима или црквама, да би њихов квалитет дошао до пуног изражаја”.
У стварности овај сликар слика у маленом атељеу што је само по себи једно право чудо. Поред сваког зида налазе се слике на којима се још ради, а под је покривен џунглом лончића са бојама и четкицама. Уметник је попут неког играча креће се између свега тога са елеганцијом визије коју гања, визијом боја мучених имагинацијом, безнађем и једним безпризивним веровањем у уметност” – завршава свој есеј професор Карол Ман.
Као дете свог времена Горан Ракић активно учествује у животу Крагујевца на свим пољима живота: култури, просвети и наравно у ликовном стваралаштву. О себи је само за „Показивач и Шумадијски атеље” рекао:
“ Радим као професор, на Факултету. Катедра на Факултету ми омогућава да се бавим младим људима. Покушавам да их уведем у свет ликовности и трудим се да са академије изађу што боље обучени за самостални ликовни живот. Предајем на другој и четвртој години предмете Сликање и цртање и Вечерњи акт. Вечерњи акт ми је једна врста обавезе, мада инсистирам да га преузме професор који се бави „људском фигуром у малом формату, односно креативним цртежом људске фигуре.
Први „Фигуративни” период мога стваралаштва радио сам под утицајем Френсиса Бекона. Тежак утицај избегао сам на постдипломским студијама. Окрећем се себи и тражим свој пут, „ништа не расте испод великог дрвета”, рекао је велики Франкузи великом Родену, на позив да буде сарадник у његовом атељеу.
Атеље је мој један интимни простор, где сам ја посвећен свом раду. Ту сам сам са собом и са својим радовима!
Мој париски период, је период апстрактног сликарства, „експресионистичко апстрактног”. Може да се подведе и под слику и под цртеж, период развијене апстракције, сведеног експресионинистичког сликарства и сведеног колорита. Користим комбиноване технике оловку, туш, креде у боји као акценте и наравно акрил, песак, струготину, четкице, шпакле, све што ми је потребно да се изразим.
Крагујевац живи на крилима аматеризма, још увек га се није одрекао. Ја нема ништа против људи који нису школовани, без обзира да ли су стари или млади. Драго ми је да имамо Нацију која воли и бави се сликањем, музиком, филмом књижевношћу. То је лепо. Мислим на лошу страну аматеризма. На „званичну политику” која понекад аматеризам подиже горе, а срозава професионалне уметнике. Академски уметници практично треба да носе све оно што се подразумева у једној држави. Без обзира да ли су мање или више успешни.
Све се своди на политику и политчаре. Они су направили целу збрку у култури, њих култура и уметност и не занимају, част изузетцима!
Ми смо много сиромашна земља, због многих продаја и уништених фабрика и фирми. Мангупи су искористили транзицију обогатили се, радници остали без посла а држава без новца. Сви подједнако морамо да изнесемо терет сиромаштва. Треба опорезовати све оне који су изнели велике паре из земље и све оне који су стекли енормно богаство. Терет „Државе” пао је на људе који раде и на пензионере. То ми је несхватљиво, једва преживљавају, купују само прехрамбене производе који стално поскупљавају.
Сећам се сликара Бата Флаје за кога сматарам да је био један од најбољих крагујевачких сликара. Волео је уметност али имао и племениту душу, знао је да поклони слику неком у коме види сродну уметничку душу.
Жао ми је што не излази лист „Светлост”, што је угашена књижара „Светлост”. Књижару су однеле политичко пословна игра, постала је плен тајкуна. Жао ми је не зато што су се у њој људи гурали да купују књиге. Ни данас се књиге не купују много. Већи део нације не чита ни новине а комоли књиге. Књижара „Светлост“ је значајна због тога што је у њу долазило пуно знаменитих књижевника и песника, где су имали своје књижевне и песничке вечери. Сећам се да су у њу долазали великани као што су Иво Андрић, Густав Крклец, Десанка Максимовић и толико других сјајних људи из историје Српске културе. Желео бих да се на тај објекат стави макар плоча, мермерна табла на којој би се видело зашто је тај простор био толко значајан.
„Крагујевачка Гимназија била је Српска Сорбона” у коју су ишли многи знаменити људи. Немамо никаква обележја улица или кућа у којима су живели познати и славни Крагујевчани. Београђани то раде сјајно, обележавају места где су великани живели, то раде свуда у свету. Видео сам скоро фотографију енглеског фотографа куће на којој стоји табла са натписом „Овде је живео Доситеј Обрадовић, први Српски министар просвете у периоду од годину дана”.
Ми немамо цивилизацијски однос према онима који су много урадиле и оставиле за наш Крагујевац, који је од 1818. до 1841. године био главни град Србије. У Милошево добаје била отворена и Прва уметничка школа у Србији. То треба обележити, да се не заборави, као и друге значајне институције основане крајем деветност века.
Данас у Крагујевцу нису отпоштовани уметници који стварају културу и имају континуитет у стварању.
Поштују се вредности које нису никакве вредности!
Памтим само двоје људи који су имали политичке функције а да су били добри за крагујевачку културу и да су нешто урадили. Први је био Мирко Ђоковић, из Дома омладине, који је створио плејаду сликара, глумаца, песника, музичара… Друга је била Славица Трифуновић, која је урадила многе изложбе У Крагујевцу и Србији, али и ван Србије. Она је одвајала за хорове, позориште, музеје. Кад је отишла са функције све урађено је разрушено и уништено.“
Професор Горан Ракић воли да с дружи и опусти и са људима других занимања. Посећује редовно све изложбе колега са академским звањем али и самоуких сликара.
Можемо се похвалити да ћемо у Шумадијском атељеу премијерно представити две слике из његовог најновијег циклуса „Предели”.
Адреса атељеа сликара Горана Ракића је у дворишту Глушићеве број 19. коме је посветио и бројне радове „Сунчана страна дворишта”, „Башта”, Јесене вечери”….
