Рођена у зодијачком знаку водолије 1950. године у Крагујевцу. Завршила Правни факултет и скоро тридесет година радила као референт, шеф обрачунске службе и у Комуналној инспекцији.
Уметност у живот уткали су Гаги отац, новинар, уредник културе у Експрес политици , Хране Радивојевић и мајка, глумица Оливера Пашин. Девојчила се у доба кад су у Крагујевцу пекаре мирисале на кифле и хлеб, липе опијале корзо и дружила се са људима који су се поносили калдрмом у свом граду. Од родитеља је наследила, и са братом Душаном поделила, пет хиљада књига, класика и енциклопедија. Удала се млада, али све своје слободно време проводила је читајући, слиакајући и дружећи се са сликарима.
Похађала је сликарске школу у КУД-у „Застава“ код Колета и учила од професора Горана Ракића. Члан је великог броја сликарских удружења. Више година била је председник сликарског удружења „Свети Лука”.
Љубав према уметности, цртежу и колориту превагнула је и српску транзицију претвара у личну. Чиновнички мантил замењује сликарском пелерином. Отиснула се у професионалне воде и живи од хлеба са седам кора. Једини је сликар у Крагујевцу који има регистровану самосталну трговинску радњу, плаћа порез и доприносе. Свој атеље “ Бајка Драгане Ж.” из Крагујевца сели у Пролом бању где се одомаћио у Гаретовом конаку пуних седам година. Калдрма „зове“ и враћа се назад, у Главну улицу, мало изнад „Ћемалове посластичарнице”.
Излагала је самостално дванаест пута.
„Место рођења и хоропски знак водолије сачували су дете у мени и ниkада нисам престала да летим. После смрти мужа 1984. године борила сам се за егзистенцију своје деце. Емотивну и финансијску кризу превазишла сам ликовним колонијама и изложбама у земљи и иностранству. Од 2000. године даноноћно сликам да надокнадим пропуштено. Била сам председник удржења Свети Лука и тог периода живота се радо и са носталгијом сећам.
Већина Ликовних удружења је нестала са ликовне сцене. Почела сам касно са изложбама зато што сматрам да уметност тражи целог човека. Уметност није рад већ „начин живота”. „Књигоман” сам и задњу пару дајем за књигу коју немам. Сакупљам посебно научну фантастику и књиге о психологији. Волим тај свој унутрашњи, бајковити, свет” – открила нам је своју уметничку визију уметница Драгана Жупљанић.
Воли и да се одмара уз музику. Иде на рок концерте и под „старе дане”. Планира самосталну изложбу у 2015. години и одлазак у Париз, који сматра својим другим градом.
Од изложби издваја самосталну изложбу „Отвори бајку” 2002. године у крушевачкој Галерији Народног позоришта, где се осећала изузетно лепо уз присуство много пријатеља и позитивне енергије. Од колективних изложби највише се сећа обележавања 200. година српског парламентаризма, са ликовне колоније у Страгарима на Видовдан 2005. године.
„Поставка „Са извора Српске државе” у манастиру Вољавча донела ми је сусрет са великим духовником, покојним Патријахом Павлом. Његово преосвешенство дошло је да види изложбу. Стигао је и до мене. Гледао је моју слику „Великог Жупана Стефана Немање” врло пажљиво. Ја сам сагла пољубила му руку и заборавила на изложбу“ – сећа се Гага.
О уметници Драгани Жупљанић писали су:
Здравко Вучинић, ликовни критичар:
„Уметница феномену слике прилази на особени начин. Она не трага за њеним реалним облицима, иако та обележја нису посве нестала. У питању је слободна интерпретација мотива. Полази од препознатљивих мотива које у процесу рада модификује, упрошћава и своди до изгледа у коме се почетно полазно становиште не препознаје. До израза долази способност да виђено или доживљено преточи у уверљив ликовни знак”.
Душан Радивојевић, књижевник:
„Људи који сликају, пишу или компонују бајке, не воле стварност, нарочито ону коју нам је неко подметнуо. Зашто и прихватити туђу бајку као стварност? Гагине слике треба посматрати као туђу и дубоку бајку? Посматрати из више углова, кроз прозор који је на слици! Нарочито ако је слика бајка, а ми се на тренутак маштовито сместимо у њу као привремену крлетку. Зашто не бисмо на тренутак ушли у слику и били део бајке? Баш онако како се у њен простор сместио аутор, а бајку треба сачувати за вечност”.
Историчар уметности, академски сликар Александар Јовановић Бириљ наглашава:
„Оно што је битно у сликарству Драгане Жупљанин је то што је изградила свој ликовни рукопис и зна да транспонује форму из тамне масе, и зна да транспонује светлост. Ми можемо да гледамо њене слике и да комуницирамо са њима. Можемо да их окачимо у своје станове и да живимо са њима. Чувамо их као своје материјалне и духовне вредности”.
Драгана највише троши тубе жуте боје, у свом атељеу „Бајка Драгане Ж” , смештеном у Главној улици број 43. у Крагујевцу.
Заљубљена Венера, уље на платну120 x 90
Ледени град, уље на платну 60 x 80
