Љубиша Јелић Пинки рођен је 09. 12. 1944. године од оца Александра и мајке Станике Ненадовић. Крсна слава Јелићевих је Аранђеловдан. После Основне школе „Станислав Сремчевић“ у Радничкој колонији 1960. године уписује гимназију. Матурирао је 1964. године па се уписује у Вишу економску у Крагујевцу. Запослио се у „Југопетролу“ маја 1968. године, а 20. августа се жени.
Сувопарни радни век започео је као продавац на пумпи. Исказао је менаџерске способности и руковоство га пребацује у Дирекцију. Постављен је за шефа комерцијале. На том радном месту је радио до пензије 2007. године.
Много романтичнији и занимљивије били су његови хобији, који су обележили његову личност по којем га препознају широм Југославије, Србије и Словачке. Спортску каријеру почео је као млађани пионир гимнастичар у Друштву за телесно васпитање „Партизан”, наравно у Соколани. Изузетни рад донео је и признање Друштву 1955. године. Цео тим због изузетног квалитета са десет одабраних пионира за Титов роћендан 25. маја осветљавају образ Крагујевца са акробатским наступом у Белом двору. Ту добија надимак „Пинки”!
Као гимназијалац дружио се сликарима: Милошем Максимовићем, Јефтом Аздејковићем, Ољом Ивањицки… Осећајна природа открила је вибрације и љубав ка гитари, одваја га од кичице. Предано вежба и у Сокалани 1964. године, а ту у у храму културе тога доба, оснива „Плаве дечаке”, први рок састава Крагујевца. Чланови бенда су Славко Вукадиновић, Раде Марјановић, Радисав Марјановић и Зоран Тасић. Сви су свирали само гитаре. На гитаријади у Београду 1967. године рангирани су на четврто место по популарности. Каријеру су први рокери Крагујевца завршили као ВИС „Заљубљени“. Тонски запис „Отргнуто од заборава” из 1967. године са концерта из „Заставине баште“ издали су после 40 година. Иначе, тон мајстор који је снимио концерт био је њихов пријатељ Жика Тракић. Сниматељ је то забележио на једном старом магнетофону Ухеру.
У 37. години живота враћа се четкици и платну. Почиње поново да се дружи са сликарима. Животну, сликарску школу прима од Раше Стевановића. Заједничко дружење су крунисали сликањем пејзажа у природи и изложбама.
Прву самосталну изложбу приредио је 1987. године у Дому синдиката у Београду, поводом четрдесетогдишњице Југопетрола. Одскочну даску је искористио, следе позиви на Ликовне колоније. Крунише их и награда у Ужицу коју је добио 1990. године. Прва награда за сликаре аматере Србије за „Мртву природу”.
Наставља самостално да излаже 1993. године у Деспотовцу на „Првим данима духовности“, па у Свилајнцу за Дан града.
Да није џабе похађао економију и стекао искуство менаџера у Југопетролу доказује организовањем тематских наступа ликовних уметника.
Подржава га Скупштина града Крагујевца и 1999. године организује Ликовну колонију „Стара колонија које више нема”, поводом 70 година постојања насеља. Изложбу у Епархијском дому отворио је колонац Душан Николић – Дуле Немац.
Понавља поставку априла 2000. године у препуном Дому синдиката у Београду. До 2010. године укупно је организовао шест ликовних колонија које су Крагујевцу оставиле 55 слика.
Одласком у пензију радно место премешта у Улицу војводе Петра Бојовића број 50. Ту отвара „Уметнички атеље Пинки” и „Галерију Исидора”.
Доводи у родни град своју другарицу из гимназијиских дана Ољу Ивањицки. За дан града 2005. године, на Ђурћевдан, у галерији Народног музеја организује изложбу своје пријатељице.
Љубав ка естетици, екологији и вредне руке које је пренео из атељеа у двориште праве чуда која су морала да буду примећена. Највећи европски часопис за баштованство из Београда „Моја лепа башта” 2007. године доделио му је награду.
У организацији Скупштине Града и Комуналне полиције добија 2011. године Прву награду за „најлепше двориште” у Крагујевцу.
Инспирација 2011. као никад, посебно Словачким спомеником из Шумарица, резултира организоваем Удружења „Словенски корени” и остваривањем сарадње са галеријом Народне уметности из Ковачице. Чувеним наивцима организује изложбу 2012. године у галерији Народног музеја у Крагујевцу. Сели је у хотел „Нова звезда” у Врњачкој Бањи за дане Бате Стојковића.
Излаже у Краљеву 2011. године са Удружењем Јелене Анжујске.
У свом препознатљивом амбијенту за Ноћ музеја 2012. године излаже са Голубом Миаљевићем. Пинки „Јорговане Јелене Анжујске” а Голуб „Старе куће”.
Исти повод, исто место. Следеће 2013. године презентира своје најбоље радове, а скулптор Верица Ракетић своје дуборезе.
На Калемегдану 24. маја 2015. године излаже поставку „Јорговани Јелене Анжујске”, па затим и у Француској кући у Краљеву.
На међународној изложби у Лапову 2015. године добија награду за сликарство од Културног центара Лапово.
Критике стваралаштва Љубише Јелића:
„Сликар Љубиша Јелић Пинки веран је својим почетним и стално продубљаваним опредељењима у трагању за унутрашњим лепотама, а у формалном смислу експресионистичком обрадом коју каректерише еруптивна снага неконтролисаних потеза који у коначном учинку дају убедљиву, скоро до савршенства изведену хармонију у служби слике. Његове слике делују безбрижно, лепршаво и лако, што је тежња праве уметности. Гледајући његовце племените букете цвећа, зелене пределе са потоцима, рекама, кућама и ливадама, човек на тренутак одлута у неки имагинарни врт и зачас заборави суморну стварност и свеприсутнију људску трагедију”, рекао је Раша Стевановић, сликар.
Љубиша Јелић је препознатљиви пејзажиста, утања у околину свога краја и разиграним колоритом оживљава пределе брдовите Шумадије. Мртва природа је садржајни опус Јелићевог ликовног стваралаштва у коме је наглашена складност, како по карактеру продужетка тако и по колоритима.
Он ставља у једнак однос боју и цртеж, настојећи да тај склад прожме целину слике”, написао је др Слободан Милеуснић, историчар уметности.
„У пребирању по својим упадљивим и скривеним талентима, Љубиша Јелић је одавно наслутио изазове сликарства. Понесен девизом, која је подразумевала радост сликања, с временом прераслом у насушену потребу да се отклони равнодушна свакодневица, он се самониклом, колико и спонтаном открићу посветио доследним убеђењем. Заведен магијом палете и моћима киста, свестан да се уметност препознаје по основу виђеног, а доказује повером осећања, он се досадашњим делима и сликама препустио стваралачком позиву. Искрено веран изворима властитих надахнућа чежње, сатканим сценама простора минуле идиле, он је савршено тачно открио светлосне сензације и боје тла, управо онај својеврсни локални тон засут патином времена протеклог у прошлост”, описао је стваралачки опус Драгутин Тошић.
Атеље, врт и краљевство Љубише Јелића Пинкија налази се у Улици војводе Петра Бојовића број 50 у насељу Грујина чесма у Сушици.
Како описујеш себе?
-Нисам стрпљив. Везан сам за своју прошлост. Свакојаки су ми судили у животу. Упијао сам тонове Корнел Траилова. Сликарске визије увек су ми везане за љубав. На слици је најлепши цвет јоргована. На пут сам увек кретао у моксаинама. Краљевство је моје моја породица. Најбоље се сналазим када затворим капију са моје стране. Моје самопуздање и вера у себе једина су покретачка енергија.
Како си добио надимак?
-Председник Тито и Јованка били су одушевљени приказаним вештинама Спортског друштва „Партизан“. Тито је само мени пришао, загрлио ме и питао ме да ли желим да се сликам са њим. Наравно да сам желео и тог тренутка сам од другова добио надимак „Пинки”. У Соколани је била и Ликовна секција коју је водио неки Барлов. Ја сам био стално присутан на њиховим часовима и гледао старије како раде технике уља! Одмах сам мотиве, пејзаже које сам запамтио цртао код куће на мојим блоковима.
Ко је у младости утицао на Пинкија сликара?
-Дуге шетње са Милошем Максимовићем са којим сам расправљао о уметности и формирао своје ставове крерале су мој стил. Јефту Аздејковића сам подсећао на Бројгела, како ми је објаснио, „снажним покретом еруптивне снаге у изражавању светлих акцената”.
Где је становала Оља Ивањицки?
-Живела је у улици Димитрија Туцовића број један.
Неостварена жеља?
-Нисам успео да Ољи Ивањицки остварим жељу да у кругу Фабрике аутомобила ослика једног „стојадина“, наше национално возило.
Максима у ликовности?
-Задатак је слике да својом лепотом призове у човеку живот, љубав и импресију према бојама природе, да дотакне душу и пробуди веру.
Љубав према Јелени Анжујској?
-На манифестацији Удружења Јелене Анжујске из Краљева излагао сам 2011. године за Први мај.
Ту поред реке сам заспао и сањао славну српску краљицу. Сањао сам Јелену Анжујску која ми је у сну рекла: „Мене је српски краљ Урош освојио љубављу, јер је посадио јорговане у част мога доласка путем којим сам дошла. А ти, Пинки мој, насликај све јорговане из Долине јоргована које је мој муж посадио”. Ту велику инспирацију „бренд Србије”остварујем и испуњавам завет, сликајући јорговане и садећи их свуда по Србији.
Планови сликара Пинкија?
-Желим да поставку „Јорговани Јелене Анжујске” преселим у Француски клуб у Београду, па у Провансу или Анжуј.
Природa и екологија?
– „Без муке се слика не наслика“, рече један крагујевачки сликар. Без љубави према сликарству не може се далеко стићи. Моја љубав према ликовности настаје из жеље за дружењем са природом и бојом која је окружује! Тај рајски врт како ја називам природу снажно је у мени покренуо истраживачки и стваралачки дух. Он нe може да се победи! Jа настављам да на мојим сликама дочаравам и успостављам трајни контакт између мене као човека и природе. Моју везаност за њу никада нећу изневерити. Бићу природан, јер у природи живим. Природа и свет у којем живим моја су вечна испирација.
Медији те прате, новинари те воле!
Не заборавимо да је Крагујевац „пијемонт српства”, где је зачета Српска држава. Кнез Милош, први колекционар уметничких слика. Ја сам део урбане историје града, како је написао Зоран Мишић. Све што је добро у Србији кренуло је из Крагујевца, нису битне дипломе, већ памет и способност.
