Јован Стевовић, историчар уметности, дизајнер и сликар рођен је 11. 02 1952. године у Београду. Отац Игрутин, чувени професор, научник, писац „Функционалне граматике српскохрватског језика” и „Шумадијског говора у Гружи са посебним освртом на акценте”, рођен је на „Јевремовом брду” у Борчу а мајка Добрила у Београду.
У Београду су живели на Чубури у „учитељском насељу” у улици Љубе Стојановића 36. Летње ферије проводи на својој дедовини, некада Јевремовом а сада брду „Стевовића”.
Као дечак од десет година од реакције на вакцину оболева од дечије парализе због чега му десна рука остаје делимично парализована. Склоност ка цртању и љубав према сликарству наставља и после болести, само што сада црта само левом руком.
Одрастање несташног дечака и младића остало је запамћено и по шалама које је чинио са својим друговима које је из Београда доводио лети у Борач. Мештани су упамтили сина Вељка Булајића, Павелку, Пају пса, Драгана…..
Божић на „Стевовића брду” није се могао замислити без доласка Јована и Београђана. Лети је друштво обилазило све забаве у околним селима. Били су главни на забавама у Претокама, Радмиловићу, Кусовцу, Топоници… Били су друштвени и увек спремни на шалу.Снимали су тајно разговоре са сељацима па их после пуштали на забавама или, како су говорили у селу, стално су „терали неку комендију“.
Одличан ђак у Гимназији и студент на факултету, али и активан у ликовним свету главног града Југославије. Направио је само две самосталне изложбе. Прву самосталну изложбу имао је као ђак у „Петој београдској гимназији” код професора Бошка Вукашиновића. Другу самосталну изложбу колажа и цртежа имао је као студент у Галерији „Атељеа 212”, отвореној 21 марта 1974. године.
Завршава историју уметности код професора Лазе Трифуновића. Никада се није запошљавао. Добија статус слободног уметника. Постао је члан УСУФ-а 1974. године. Као графички дизајнер преламао је новине у кући „Стил”. Уредница Едит Томић дала му је звање уметничког директора. Најзначајнији дизајнерски пројекат му је велики католог куће „Астибо”. Дизајнира, прелама, црта, слика уља, слаже колаже. Његови најближи запамтили су га као уметника који никада није имао штафелај.
„Налазио је на улици и граћевинама старе прозоре, врата, штокове. Одбачене ствари су му била инспирација. Сликао је на њима апстрактно, украшавао са артефактима одбаченим у Борчу, исечцима из Политике, старим платном, везом, чипкама, дрвеним и металним накитом, алатом и предметима српских домаћинства али и фотографским објективима и зупчаницима старих сатова” – прича нам његова рођена сестра Бранка.
У Борчу је цртао на папиру портрете старих људи, борачку реку, крш, али и пастеле, уља на платну. Кажу да није живео од плате, већ од прихода од продатих слика. Највредније радове оставио је у породичној колекцији.
„Јован је иницијатор идеје о Ликовној колонији у Борчу“ – рекао нам је Душан Божовић, историчар Борча, Шумадије и Србије.
Разочаран у неостварену студентску љубав, коју није озбиљно схватила његова породица, није се женио. Љубав према Борачком кршу и реци, својој уметничкој инспирацији, никад га није напустила, временом се увећавала. Саградио је кућу на дедовини са дивним погледом на „Крш” са намером да сликарску каријеру крунише пензионерским уметничким активностима.
Жеља му се није испунила, никада није боравио у новосаграђеној кући. Нагло је оболео и прерано умро на прагу шесте деценије 20. марта 2001. године. Мајка Добрила га је сахранила на Новом гробљу у Београду. Живела је још годину дана, преминула је 2002. године.
Хтео је да излаже у Њујорку
Сећање вршњака, брата од стрица, познатог крагујевачког карикатуристе Владимира Стевовића Белуге осветљавају на други начин уметничку душу Јована Стевовића.
„Упазнали смо се седамдесетих година у Београду као тридесетогодишњаци. Хтео сам да упознам свог брата о коме сам чуо све најбоље. Због породичне трагедије свог оца Милана, моја мајка је прешла да живи у Крагујевац и у Борач нисам уопште ишао.
Отишао сам у њихов стан на Чубури и одмах нашли заједничке теме за разговор. Излазили смо у „Шуматовац” и „Два бела голуба”. Волео је слике Моме Капора које су биле стална поставка у „Два бела голуба“.
Испричао ми је неке појединости о својој младалачкој љубави и њеном тужном крају. Та неостварена љубав оставила је неизбрисив ожиљак на његовој души. После тих дана проведених у Београду опет се нисмо видели тринаест година. Почели смо интезивно да се дружимо у Борчу, када је почео да гради кућу. Пили смо по сеоским кафанама домаћу ракију, причали о сликарству и пецали у борачкој реци.
Монтирао сам му један циганкар од три метра и обучио га занату. Риба га је хтела, кркуше, кленчићи и мренице пуниле су му чуварку. За узврат он ме је подучавао основним ликовним правилима. Много је знао и несебично је преносио своје знање. Са ове временске дистанце могу да кажем да је био веома образован али повучен, скроман и стидљив младић. Није желео да излаже по сваку цену. Имао је план и контакт за велику изложбу у Њујурку. Тај период му је био плодан и одушљевен сам његовим радовима, посебно пастелима! Поклонио ми је неколико слика којима сам илустровао насловне стране мојих књига.
Причао ми је да су његовим сликама често илустроване књиге писаца и песника. Желео сам да му организујем изложбу слика у крагујевачком Малом ликовном салону али ту идеју нисам стигао да реализујем јер је већ био оболео и није имао снаге да је остваримо. Био је елегантан. Увек је носио широке џемере јарких боја којима је крио тешко покретну десну руку” – са сетом нам је причао Владимир Стевовић Белуга о свом рођаку.
Сликарски атеље Јована Стевовића био је у улици Љубе Стојановића број 36. и атару села Борач.
