Неубичајеном презентацијом сеоских пејзажа и планинских масива обогаћених превозним срествима из свих епоха у свом Опосу 1 „Приче на отвореном“ Мирко Русић се преставио са 26 слика у галерији Медицинског факултета у Крагујевцу. Као изричити индивидуалиста, врло особено и карактеристично ситним везом презентирао је своје успомене из детињства и приче које није могао да заборави. На свакој слици изнад хоризонта су авиони двокрилилци, месершмитови… а први план му улепшавају композиције вагона, локомотиве парњаче, трактори и вршалице, веспе, али и четвороточкаши, тристаћи и фиће. Његови јунаци су сељани из прошлог века на пољу, у дворишту, на путу, али и на стратишту. Изузетак на изложби је 3Д успешни покушај приказивања неоствореног Мирковог сна излета за Холивуд и бјујика као симбола највеће аутомилске силе на свету.
Неубичајена сликарска поетика резултат је и неубичајног живота сликара роћеног 1947. године у Ратинчевој улици у Палилулама. У улици која носи име оца и сина који су се борили као ратни другови са његовим ујаком. Као малог слали су га код баке у Ердеч, на чист ваздух. Тамо му нису дали да ленчари, него дали штап у руке и говеда које је чувао по путевима и пашњацима Гледића. Своје хоризонте, чобане са овцама и сељаке у њивама, на својим платнима објашњава сећањима из тог доба. Возове и композиције објашњава сећањима одласка у обданиште „Застава“ које се често прекидало затварањем рампи због проласка бројних композиција са аутомилима југословенског гиганта, звук возова, трапање умурних ногу…звецкање блокеја и даље му је у ушима.
Родитељи продају кућу, селе се у Нову колонију у Улицу Јоакима Вујића одмах изнад сквера. Кућа иза које су била житна поља и поглед на брдо Жежељ. Школа му не иде лоше, узима га под своје наставник „Таса Рузмарин”. Песмицу из немачког није добро научио. Реши да се помогне пушкицом, али наставница га ухвати, лупи му шамар, да му јединицу и остави да полаже. Некако је убедио мајку да се књижице деле родитељима, али да ђаци не требају да дођу. Ухвати га страх и побегне у житно поље. Није смео мајку да чека кући. Само у шорцу и мајици лежао је у житу цео дан и обрадовао се позиву мајке предвече: „Мирко дођи, нећу да те бијем”. Од тада не само да је научио све песмице напамет за школу, већ почиње да их и рецутује јавно. Омладинац са седамнаест година, примњен је у партију, идеал тог доба партијске вође. Црта пејзаже и портрете и портрет Лењина посебно успешно. Одушевљен својом уметношћу урами слику и окачи је о зид дневне собе. Уместо очекиване похвале, грдња мајке: „Што си ми ставио тог Лењина, он је натерао жене да раде”. Послушност му је врлина, али није му јасно о чему му мајка прича. Схватио је тек на студијама економије на предмету „Политичка економија”. Хтео је да буде официр, спремао се за академију. Направи саобраћајни удес и одустане.
„Падала киша нека жена ставила картонску кутију на главу и право налете на мој ауто. Није много повређена, одвезем је у болницу, али судија ме осуди две године затвора условно. Себи сам рекао: Како можеш да будеш официр када си кажњен“. Касније сам догурао до капетана прве класе, требало је да будем мајор али неки су ми завидели! Завршио сам економски факултет, постдипломске студије, али нисм успео да докторирам, пензионисан сам као Шеф маркетинга у Резервним деловима. Испустио сам моге велике шансе у каријери. Од 37 кандидта изаберу мене за директора СОУР-а Петар Драпшин. Одем је тамо, седнем у фотељу и седим један цео дан. После радног времена вратим се у Крагујевац. Нисам могао ни цео дан да издржим без мога Крагујевца. Човек мора негде да станује. Тада је план проширења Фабрике аутомила на Корманско поље био актуелан. Ја немерачим један плац преко Стамбене задруге, који би био право преко пута нове Управне зграде. Хтео сам себе да казним, кад нисам хтео да будем директур у Драпшину. То ми је највећи промашај у животу. Сада у кући имам два атељеа, али највише волим да сликам у Црвеном крсту. Има људи, нисам сам.
Почео сам да сликам деведесетих година, Сликао сам слике и носио их по вашарима у Шумадији. Тешко је било за боје. Куповали смо шверцоване боје на пијаци ,или сам ишао у Бугарску да их купим. Имао сам среће да одмах упознам једног доброг сликара на симпозијуму на Копаонику. Он је имао изложбу и аутом је возио слике по хотелима Југославије. Као Крагујевчанина одмах ме је замолио да му помогнем да купи пиштољ. Имао сам познаника у једној малој продавници у згради Лепе Брене и очас му то завршим. Из захвалности хтео је да ми поклони слику. Нисам прихватио, толику вредност нисам заслужио за вожњу до продавнице. Почели смо да се дружимо и он ме је научио да мешам боје, данАс и излажемо заједно на групним изложбама. Ја сам сликар импресиониста, емоције су мој каракрер. Направио сам пет различитих опуса које сам радио истовремено. Данас ми је ово 49. самостална изложба на отвореном на које додајем и четири међународне изложбе. Највећи домет су ми изложбе на Међународним Бијеналима наивне и маргиналне уметности 2011. и 2013. године у Јагодини и улазак у књигу самониклих сликара Србије „Снови у боји” Славомира Војиновића. Одвајам и лично честитање на Бијеналу од стране Владимира Удокова, директора Музеја сликара аутсајдера у Москви. Од тада себе називам „сликаром аутсајдером”. Радим поентелизам, технику дебелог намаза, коју наносим микропокретима са шпаклицам, које не могу да се купе, већ их сам правим. Уносим успомене из детињства, као малог мој ујак, учитељ Миладин Јаћимовић водио ме је на Калемегдан. Са зидина старог града гледао сам акробације Драгољуба Алексића. Летео је авионом изнад Саве и држао се за уже зубима. Поново сам га видео на стадиону „Чика Дачa“ у Крагујевцу како везан каишом и ужетом за руке задржава камион и двокрилац „Пионир” у пуном гасу“, сећа се успомена и инспирација сликар аутсајдер Мирко Русић.
Прву изложбу је имао у Основној школи „19. октобар” у Маршићу, па је наставио у Дому за старе… Одбијао је галеристе из Италије, Енглеске и Америке. Није хтео да им да слике за галерију на поверење. После није хтео ни да им прода слика, поносан је на свој труд посебно на 3Д Холивуд.
За слику „Стрељње у Маршићу” реконструисао је терен и код старијих мештана се распитао и утврдио да се 19. октобра 1941.године Немци стрељање извршили пушкама, да су небо надлетали Месершмити са аеродрома у Крагујевцу. Сликјући задремао је над платном и сањао да Немци и њега воде на стрељање. Мимоилазила га је слава, привлачи пажњу на изложбама својих слика појавом и поетиком. Стоји поред своје слике са црвеном крајишком капом на глави у част свог оца и фотоапаратом у коме чува своје сликарско благо које показује заинтересованим посетиоцима. 
НЕМАМ УЗОРЕ
Као заољубљеник у ликовну уметност обилазио сам Галерије и Музеје свих градова Југославије намерно одлазећи због прочавања, или успут уз неки службени посао. Имам омиљене уметнике, али немам узоре у сликарству. Рекао сам себи: „Хвали те господе, што сликам као ја, а не као други”.
