Album „Kalokagarti“ je tek jedan od tri dragulja izdavačke kuće „Orbis“ (uz „Treći argument“ i časopis „Tron“). Skoro deceniju nakon svog izlaska – tačnije, početkom novog milenijuma – doživeo je reprint u koloru, kao i nastavak priče, u „Politikinom zabavniku“. Ali tada, te davne ’93, u turbulentnom vremenu nemaštine i tačno nula optimizma, bio je solidan prolog jedne više nego solidne priče. Od tandema Milosavljević-Jovanović ništa manje ni ne može da se očekuje.
„Jedan mladić sumnjivog rodoslova, jedan trgovac srebroljubac i jedan kartograf opsednut demonima. Zar ne mislite da je prehrabro nadati se?“ Izjava taman za geslo holivudskog postera, no više od toga adekvatan opis priče neiniciranima. Mladića sumnjivog rodoslova, zvanog Aleksandar Kirski, ostavićemo za pred kraj priče o „Kalokagartiju“; štaviše, svi likovi će trenutno ustupiti primat samom formatu priče i njenom estetskom sklopu. Podnaslov albuma glasi „Carigrad 529. – Vetar u purpurna jedra“, i sve unutar njega je vrlo vizantijsko. Crtež Milana Jovanovića prvenstveno verno prikazuje Romeje, njihovu arhitekturu, odeždu, oružja, oklope, odore, ostale objekte otpočete na „o“, ali na nemali broj trenutaka evocira vizantijske freske. Na par mesta se pomalja čak i estetika ranohrišćanskih bareljefa. No, ako se i izuzmu ti ključni vizuelni elementi, opet ostaje taj neopisivo realističan, maltene u detalje prikazan Carigrad, prava jedna balkanska, otvorena atmosfera.
Naravno, i nažalost, nije samo atmosfera ono što je balkansko u stripu. Tu je i konflikt. Konflikt na više polja. Prvenstveno onaj ličnosti, o čemu će biti više reči pri opisu likova, a potom konflikt interesa, konflikt tzv. Gilde i naroda, konflikt svrgnute i trenutne vladarske klike – na trenutke vidljivo u liku „budućeg romejskog cara“ Ipatija. U samoj priči nema mnogo okršaja (svega jedna veća bitka, mahom zadržana na jednom području), ali su tenzije visoke i to malo od ukrštanja mačeva što se vidi mnogo efektivnije rezonira kod čitalaca. Vrhunac je dvoboj mačevima između Aleksandra i sveštenika-trgovca Rinotmeta, a i ona se završava antiklimaktično.
Možda najbalkanskiji od svih su akteri ove pričice i njihove povezanosti. Prvo vidimo malog bogalja zvanog Puh. Puh krade statuetu lava za koju tvrdi da ga je ujela za lice i ostavila takvog kakav je. On prvi naleće na podzemni transport gubavaca, te je on krvi koji obaveštava ostale junake o mogućoj pošasti koja se sprema. Vispren je i agilan, poput onog drugog, Šekspirovog Puha iz „Sna letnje noći“, ali je ovaj vragolan oštećena roba. Slabo ga drži smeh onda kada situacija postane ozbiljnija i sklon je depresivnim trenucima. Njegova odeća ne govori toliko o njemu koliko njegov ožiljak uz osmeh – nihilizam sa setnom zadovoljenošću.
Sušta suprotnost Puhu, kao i jedna od mušterija gubave robe i glavni saradnik Ipatija, jeste Agatangel, vožd Gilde. Ime deli s (navodnim) istoričarem koji je pisao o prvom jermenskom svecu Grigoriju Prosvetitelju. Doduše, ime deli i sa par nešto savremenijih patrijarha, kao i sa još par davno pokojnih svetaca. To deljeno ime u prevodu znači „nosilac dobrih vesti“, što je prelepo kontradiktorno Agatangelu iz „Kalokagartija“. Ova morbidno gojazna četrdesetčetvoroprsta (da, ovo je tačno; po jedanaestoro prstiju na svakoj šaci, odnosno svakom stopalu) pojava je zabrinuta mahom za novac i ugled Gilde. U njegovom interesu je da vrati Ipatija na presto, ali mu je u većem interesu da proširi bolest gradom. No, on deluje više kao lutkar, kao manipulator iza zavese. Otvorene konflikte ostavlja prašinarima dok on gladi čistobelo odelo i čeka novce. Gojanzost i polidaktilija vrlo jasno ilustruju ko je i kakav je – pohlepa reinkarnisana u oblik čoveka.
Gilda pod takvim vođstvom mora da ima i dezertera. Jedan od njih je Luka Morejski , isteran zbog X razloga i spreman da ujeda – veštačkim zubima, doduše – ukoliko ga opet ista pređe. Luka je krupan, robustan, k’o od brega odvaljen, masivan, velelepan, nabijen, a u neku ruku i tvrdokožac. Pored toga obožava novac, verovatno jedna od retkih stvari koju on i Agatangel dele. Naravno, Luka ima i plemenitu stranu. U jednom trenutku spašava Puha od naleta straže, plus svojevoljno učestvuje u borbi pri skončetku stripa, a uz to i prihvata potražnju tajne tkanja svile o svom trošku. Kirski boljeg saradnika imati ne može na putu onoliko rizičnom koliki je ovaj u pripremi – tvrdog, stamenog, neustrašivog, ali ne i neodlučnog. Njegova pohlepa je cilj sam po sebi, ali njegovi porcelanski zubi i njegove tvrde pesnice ukazuju na njegovu karakteristiku – čvrstina. U pozitivnim koliko i negativnim aspektima sebe.
Naravno, pre odlaska na put Luka i ostali su morali da nahrane zazidane gubavce ispod Carigrada. Gubavce koje umalo Rinotmet nije pustio. Rinotmetova pojava je sama po sebi pojašnjiva utom što je možda jedini stereotipni lik u celom stripu. Pokvareni trgovac, uz to i pokvareni sveštenik, a pored toga i sejač smrti i trgovac ljudima. Nije slučajnost što podseća likom na Sablasnog kosača. Ili barem na skelet. Zjapeća rupčaga što mu stoji umesto nosa najbolje opisuje Rinotmeta. Neki psiholozi smatraju da se ljudska duša, ukoliko postoji, nalazi negde u predelu očiju. Između očiju Rinotmeta je ambis. Poput pećine duboko useknute u nekom kraškom predelu, izolovane od ostatka sveta. Zjapi i reprezentuje đavolsku prirodu čoveka.
Istu đavolsku prirodu stražara tamnice, prirodu kakvu širokim očima gleda kartograf mape za put ka otkrivanju tajne tkanja svile. Kartograf je Jovan, prvi Sloven u ovoj priči. Nije naglašeno da li je Srbin, Hrvat, Zahumljanin, Neretljanin, Paganin, Travunjanin ili Bosanac, budući da nije ni bitno. Pogotovo ne ako nosi hrišćansko ime. Ovo drugo je već važno, zato što i pored krštenog imena i dobrih odnosa sa crkvom, Jovan gubi razum i njegovo đavolsko crtanje mapa ga dovodi u tamnicu pod optužbom da je drugovao s Nečastivim. Kao takav, oštećen pristaje da pomaže Aleksandru i bandi, ali ne pre nego što spremi Aleksandra da prepozna đavola u ljudima. Jovan je klasična ruina od čoveka. Život u tamnici ga je osušio, ali nije ništa manje elokventan, niti pun dostojanstva. A njegove mape su upravo ono što je navelo Aleksandra da ga uposli. Odabrati put kojim niko nije išao. Razmišljanje van kutije, štono bi Angloameri rekli.
I takvo razmišljanje, inovativno i neviđeno, nas dovodi do glavnog aktera cele priče. Aleksandar Kirski, dete pokojnog lopova i čarobnjaka Isidora Kirskog. Istog Isidora koji je izgubio sve sinove. Žutokljunac, bez brade, tananih bledih ruku, emotivan. Jako brz i vešt na sečivu, ali ne preterano snažan u fizičkoj borbi prsa u prsa. Naravno, i jako brižan prema najmilijim ljudima, poput sluge Ablavija ili dvorskog činovnika Teofila. I naravno, sa izuzetno privlačnim osmehom.
Naravno, nije potreban genije da skapira da je Aleksandar Kirski u stvari žena.
Tačnije rečeno, Aleksandra je devojka. Devojka prerušena u plemića. Njen put razotkrivanja čitaocu je maestralno prikazan u toku trajanja stripa. Na trenutke deluje kao da će se otkriti, kao da će isplivati bura emocija, ili zanosni pogled ka muškarcima. Ne. Aleksandra je privržena ulozi sina Isidora Kirskog, jer joj odgovara tajnost. Tajnost da vrši nehrišćanske rituale radi pomoći ka ispunjenju zadatka. Naravno, nije ni slučajno da se cela radnja dešava za vreme vladavine Justinijana velikog. U liku Aleksandre/Aleksandra se podjednako nalaze oba principa najsnažnijeg u Vizantiji. Justinijan je tu kao bez sumnje najveći vladar Istočnog Rima, oštar i proračunat, surov i neoprostiv prema neprijateljima – rečju, savršeni onovremeni muškarac. I tu je njegova supruga, carica Teodora, verovatno najnezavisnija, najoštrija, najproduhovljenija žena svog vremena – opet, savršena žena. Oba ova principa se javljaju u Isidorovoj kćerci prerušenoj u viteza. Aleksandra je, samim tim, na pravom putu da postane savršeno biće, hermafroditska Mona Liza sa dvoseklim mačem i afinitetom prema otrovnicama. I samo takva osoba može da predvodi takvu čudnu družinu na misiju koja je stotinama pre njih značila sigurnu smrt.
Težnja Aleksandre je težnja celog stripa. A ta težnja je sklad svega čistog i dobrog u jednom telu. Sklad teksta i crteža. Sklad odela i kože. Sklad mača i magije. Sklad materijalnog i eterijalnog. Sklad neusklađenog. Kalokagatija tela i uma. I naravno da će strip u kome se gotovo sve savršeno slaže da nosi ime savršenog sklada. Kalokagatija. S jednim „r“ viška. Ali kao što naš narod zna da kaže – ništa nije višak.
(N.B. Slike u sklopu teksta nisu iz albuma „Kalokagarti“, već iz nastavka priče iz albuma. Nastavak je objavljen u „Politikinom zabavniku“ u boji.)
