Strip u Hrvatskoj je ozbiljna tema, toliko ozbiljna da ima i svoju dokumentarnu seriju od 30tak epizoda. A s obzirom da deli istorijat sa stripom u ostalim republikama bivše Juge, istorijat koji se prostire više od jednog veka, ne može se dovoljno naglasiti koliko je on ozbiljna tema.
Nego, kad smo već kod stripa u Hrvatskoj (i dokumentarne serije i samog pojma uopšte), osvrnimo se na jednu poprilično prominentnu autorku istog, na Irenu Jukić Pranjić. Sopstvenim rečima tokom jednog TEDx Talk-a (odmah da naglasim, nisam ljubitelj istih, sem ako ih Sem Hajd ne drži), Jukić Pranjić će za sebe naglasiti da se stripom bavi na tri različita načina, kao čitalac, crtač, i promoter istog. Na sve ovo bih dodao još par zanimanja pride: scenaristkinja, kinematograf, animatorka, i režiser dokumentarnih emisija. Nije loše za ženu koja tek 2023-će ulazi u svoju petu deceniju života. Sa tolikim rezimeom, malo je teško predstaviti je nekome potpuno novom stripu, pogotovo kao osobu koja tako lako barata i glavnotokovskim i alternativnim izrazom. Na sreću, postoji jedno relativno novo izdanje, courtesy of udruženje „Hrvatski autorski strip“, koje na 136 tabli savršeno pokazuje umetnički izraz ove izvanredne umetnice.
Sa jarkocrvenim koricama (i bez apsolutno ičega na njima; ozbiljno, ni prednja ni zadnja korica nemaju nikakav logo, barkod, itd.), „Dnevnik snivanja i filozofiranja“ je ugledao svetlost dana 2021. godine, i ispostavilo se da će biti ako ne najprodavanije, onda sigurno najzapaženije izdanje pomenutog udruženja. I premda deluje komplikovano na prvi pogled kad se zaviri unutra, realno govoreći, upravo je ono što mu ime nalaže – dnevnik gde Jukić Pranjić govori o svojim snovima i ubacuje ponešto filozofije između. Naravno, teško je odrediti da li je ova knjiga zapravo strip, slikovnica, knjiga ilustracija, grafički roman, ili pak nešto peto. Naravno, ja urgiram da je ovo strip, prvenstveno zato što povremeno i ima filaktere, a pritom i zato što je stripovska naracija i te kako prisutna, iako nema jasno podeljenih kadrova i definisanih likova. Jeste neobičan strip, naravno, ali to ga samo stavlja u rangu drugih dela koja krase naše predele (primera radi, uratke Klare Rusan u Hrvatskoj ili Alekse Gajića u Srbiji). I kao što je slučaj sa većinom neobičnih stripova na Balkanu, ne mogu a ga ne preporučim, a razloga je podosta.
Razlog broj 1 jeste stil Irene Jukić Pranjić. Ako bacimo pogled na table, vidimo da je senčenje prilično analogno, da se vide tragovi olovke, rapidografa, hemijske, čega god. Drugim rečima, nije ispolirano poput većine mejnstrim radova, što mu daje crtu unikatnosti. Štaviše, deluje kao da vam ga je Jukić Pranjić upravo servirala, sveže nacrtanog. A to je preteško postići sa modernim radovima.
Razlog broj 2 jeste pripovedanje. Autorka ima jako dobar pristup ovde, gde dopušta misli da joj teku i vodi nas iz sna u san. Kako inače biva sa snovima, neretko se scene pretapaju jedna u drugu bez mnogo racionalnog pojašnjenja ili normalnog toka događaja. Najčešće se autorka drži jedne teme na jednoj duplerici, ali počesto ume da govori o nečemu na više takvih kupleta. Primera radi, njena spika o groblju se provlači na neverovatnih 17 duplerica, i sama po sebi je epopeja vredna zasebnog albuma. Uz to, svaki tekst koji prati crtež je kratak, koncizan, nimalo pretenciozan, i nadasve odiše brevilokventnošću.
Razlog broj 3 jeste poistovećivanje. Iako mene i autorku deli bezmalo dve decenije, vidi se dosta paralela. Naime, Jukić Pranjić je ogroman ljubitelj stripa, filma i animacije. Ergo, primera radi, u njenom radu ćemo pronaći reference na Mikija Mausa, Dilana Doga, Zagora, Konana, Lorensa od Arabije (mada za ovo nisam 100% siguran), Malog Nema, Diznijevu animiranu Pepeljugu, kao i na starog dobrog Džozefa Kembela. Kao podjednaki štreber na polju popularne kulture i štovatelj lika i dela Kembela (njegovo kapitalno delo mi i dalje krasi policu), ne mogu a da ne dam prolaz „Dnevniku“. Pritom, i autorka voli da referencira svoje stare likove u novom ruhu; svako ko iole poznaje rad Irene Jukić Pranjić zna za njenu legendarnu crnu micu. Naravno, poznatija je u animiranom negoli stripovskom ruhu, ali je svoj početak upravo u devetoj umetnosti našla. Tokom „Dnevnika“ vidimo em micu, em druge antropomorfne mačke (i druge živuljke) rađene na sličan fazon. Naravno, crna dominira. I za kraj, tu je jedna sličnost koju držim pomalo u tajnosti. Naime, jedan san koji je Jukić Pranjić opisala na stranicama „Dnevnika“ je maltene u molekul isti jednom mom snu. Budući da je dotični san jedna mračna, teška i neprebrodiva tajna, namerno odbijam da otkrijem o čemu je reč.
E sad, kad smo izašli van razloga zašto ja smatram da ovaj dnevnik treba posedovati, napomenuću i jedan kuriozitet. Naime, ne znam zašto, ali matene svi balkanski alternativci vole da koriste Mikija Mausa u svojim delima, na ovaj ili onaj način. Da li je to zbog inherentne korporativnosti iza lika ili zbog privlačenja većeg broja čitalaca, stvarno ne znam, niti mogu da pogodim. Ali je sve to i te kako prisutno i kod Jukić Pranjićeve.
Tekst ispade kraći nego što sam mislio da će biti. To je mahom zato što je nemoguće opisati utisak koji ostavlja na čitaoca. Štaviše, ako okrenete pretposlednju stranu dotičnog, primetićete neka naočita imena balkanskog stripa koja su podržala projekat – primera radi, Korina Hunjak, Matija Pisačić, Ivana Filipović, Marko Dješka, Maja Veselinović i Dušan Cvetković. Imajte na umu da su sve ovo autori sa dugim stažom i stilom koji može da parira Jukić Pranjićevoj. Kad vas takav kalibar ljudi podržava, mora da radite nešto kako treba. Samim tim, sledeći put preporučujem nabavku „Dnevnika snivanja i filozofiranja“ i overu istog u detalj. Nemojte da vas sanjam!
